Jelena Krstić ispisuje svoju poemu Kvintet tako što ritmikom sugeriše ritam agonije da se održi pevanje, jer samo ono može, dok traje, da očuva to neizrecivo što je, zapravo, život osobe koja peva. Nećemo pogrešiti ako ovu poemu čitamo kao direktni prenos truda da se ljubav pohrani u rečima. Nećemo, jer šta je život ako ne ljubav? Sa druge strane, biće u pravu i čitalac ili još bolje slušalac ove poeme pred kojim ona otkriva jedno po jedno egzistencijalno pitanje, ili, lepše rečeno – nasušno pitanje postojanja. U oba slučaja poželećemo antičku formu izvođenja ove niske stihova – pevanjem. To neizostavno i čujemo dok čitamo stihove na papiru, ekranu. Dok Jelena sve vreme i iz raznih uglova postavlja pitanje smisla postojanja, ona taj smisao sopstvene kreacije pruža upravo njenim ritmom i vrlo snažnom asocijacijom na horove iz antičkih tragedija.
Iz recenzije Mr Marije Knežević
