„Ko nije od nas”, kaže Bodler u posveti Pariskog splina, „maštao o čudu pesničke proze, muzikalne i bez ritma i slika, dovoljno gipke i dovoljno grube da bi se prilagodila svim lirskim kretanjima duše, talasanju sanjarije, podskocima svesti?”. Te kvalitete Bodlerovih pesama u prozi − njihovu intelektualnu istančanost, nežnost i lirizam, ironiju i gorčinu − Borislav Radović je očuvao u svom prevodu, kojem je priključio i deset prevedenih pesama iz Cveća zla.
