Možda će se čitalac knjige pesama POTRAGA ZA SVETLOŠĆU zapitati da li je pesme pisao posetilac slikarske izložbe, slikar, likovni kritičar, ljubitelj slikarstva, pritajeni slikar, pesnik ili običan čovek koji voli boje, prirodu i neobrjasnjivu različitost i jedinstvenost sveta. Onaj ko se preda čitanju ovih pesama razumeće zašto su napisane, a možda će ih prihvatiti i kao svoje.
Knjiga je pisana u slavu slike i slikarstva, više ili manje bliskog srodnika poezije. Iako je pesništvo u osnovi „jezička umetnost“, ono u sebi sadrži nešto što je suštinski neizbežno, jer je slika način na koji nam se ukazuje i otkriva naš čudesni i neshavtljivi svet.
Slikarstvo nastoji da svet vidi i shvati kroz sliku, a poezija kroz reči. Pesnik pravi svoju sliku rečima, a slikar bojama. Shodno tome, slika i pesma su umetnička dela formom i suštinom različita.
Moglo bi se još reći o značaju slike za poeziju i o tome koliko slika kroz svoja skrivena značenja obogaćuje pesmu i čini je dubljom, lepšom i neobjašnjivom, a istovremeno joj pomaže da uverljivije govori o nebrojenim manifestacijama sveta i života.
Kratku priču i poeziji i slikarstvu najbolje je završiti rečima Leonarda da Vinčija: „Slikarstvo je poezija koje je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“.
