Poezija kao pukotina između svetova pribežište je Brankice Čigoje, a uspomene su poslednje bekstvo gde se usplahirenost i tuga mogu umiriti. Bez toga, nema ni odstupanja ni odbrane. Njen pesnički kredo i jeste u tome da se, uprkos svemu, ne veruju u ono što se dogodilo. Zlo se, jednostavno, nikada ne može prihvatiti iako se, naravno, ne može poreći. Ovo su zreli plodovi jedne osetljive i zamišljene duše – u njenoj pesmi svaka reč peva.