„Volim nekoga drugog.
Krv mi je jurnula u glavu. Oči su mi od pritiska zaigrale u duplji; još nekoliko mililitara, i iskočile bi. Reči su mi zvučale tako sumanuto da sam bacila pogled na televizor u nadi da dolaze odatle. Međutim, dve voditeljke koje su pokušavale da nadenu pile pršutom grohotom su se smejale. Nisu pričale o odljubljivanju. Dijan… nisam hteo… nije do tebe, nego… uffff…“
Tako počinje autopsija žene. Nekoliko dana pre svečanosti, kojom se obeležava njihova dvadesetpetogodišnjica braka, Dijan Delone, staru četrdeset osam godina, naputa njen muž, koji je otišao da živi ljubavnu vezu sa „’nekim drugim’ (pol nije preciziran, ali lako je pogoditi)“, definitivno mlađim.
Banalna priča? Ne baš… budući da je ispričala Mari-Rene Lavoa, sa sjajnim osećajem zapažanja i osetnom živahnošću duha, a sve to pojačano dobrom dozom humora i nežnosti.
