Uklanjanje obeležja uvek je pokušaj brisanja, prikrivanja i na taj način prekrajanja slike prošlosti, kaže autorka knjige „Arheologija sećanja„
Olga Manojlović Pintar (1966), naučna je saradnica u Institutu za noviju istoriju Srbije. Njena knjiga „Arheologija sećanja“ (Spomenici i identiteti u Srbiji 1918- 1989), koju su objavili Udruženje za društvenu istoriju i „Čigoja štampa“, predstavlja sintezu magistarske i doktorske teze koje je odbranila, pod mentorstvom profesora Andreja Mitrovića, na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Kakvi su spomenici pravljeni između dva svetska rata, a kakvi posle Drugog svetskog rata?
Simbol palih vojnika promovisan sentencom – murir purla patri predstavljao je centralno mesto društvenog okupljanja u svim državama koje su izašle iz Prvog svetskog rata. Žaljenje za milionima poginulih vojnika, činilo je nove zajednice sećanja i povezivalo preživele u nacionalnim državama brišući istovremeno iz sećanja imena civila koji su poginuli u surovim ratnim represalijama i epidemijama. I na ovim prostorima, najveći broj spomenika koje su podizale lokalne zajednice posle 1918. godine, čuvao je cećanje na poginule vojnike. Njihova imena su ispisivana na postamentima spomenika i prigodnim spomen-pločama koje su postavljane u aule školskih zdanja, državnih institucija i crkava. Uz spomenike članovima dinastije Karađopđević, spomenici vojničkoj žrtvi i pobedi srpske vojske -predstavljali su osnov istorijskog narativa u periodu Kraljevine Jugoslavije. Simbolika palih vojnika je imala mobilizacijski potencijal i u periodu socijalizma, kada je herojstvo multinacionalne Narodnooslobodilačke vojske predstavljalo snažnu legitimaciju Jugoslovenske narodne armije, kao jedne od centralnih državnih institucija. U isto vreme, fenomen spomen-parkova podizanih sa namerom da prevaziđu složeno nasleđe Drugog svetskog rata, komemorišući civilne žrtve fašizma, postao je osnov novog društvenog poretka i proklamovanih ideala nacionalnog jedinstva.
Da li su naši umetnici pratili svetska kretanja ili su kod nas nastajala autohtona dela?
Specifičnosti obe jugoslovenske države, uslovile su autentičnost i autohtonost njihovih politika cehanja koje su istovremeno bile potpuno usaglašene sa tada preovlađujućim globalnim tokovima. Monumentalni spomenici, rađeni po projektima Ivana Meštrovića, mapirali su tačke oslonca prve jugoslovenske zajednice u geografskom i mentalnom prostoru. Oni su spajali postojeće nacionalne tradicije sa jugoslovenskom idejom. Fascinantni spomenici i spomen-parkovi Bogdana Bogdanovića, koji su nastajali od početka pedesetih godina dvadesetog veka, predstavljali su jedan od najprepoznatljivijih simbola socijalističke Jugoslavije. Oni su osluškujući lokalne inicijative utvrđivali pejzaž sećanja koji je kreirao jugoslovenske specifičnosti, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Oni su promovisali jugoslovenstvo kao koncept uporednog postojanja različitih identiteta.
Pravo na srdžbu Andrej Mitrović vam je dao dragoceni savet: „Ne sudite istoriji“. Da li ste ga poslušali?
Istoričari nisu advokati, tužioci, pa ni sudije. Oni su, kako je govorio Ivan Đurić, zapravo- zanatlije, koje pišu o događajima iz prošlosti u nadi da će uspeti da upotpune složeni istorijski mozaik i izoštre naš pogled u prošlost. Ja sam zahvalna profesory Andreju Mitroviću na odmerenosti koju je preneo na nas koji smo imali sreću da budemo njegovi đaci, ali i na podsećanju da istoričar iako o prošlosti piše sine ira et studio, kada se pak bori za istinu- ima pravo i na srubu i na strast u raspravi sa onima koji istinu osporavaju.
Posle Drugog svetskog rata uklonjeni su mnogi stari, a postavljeni novi spomenici, što se događa i danas. Kako na to gledate?
Spomenici su na ovim prostorima uklanjani i posle Prvog svetskog rata, i tokom Drugog svetskog rata, i posle 1945, i posle raspada Jugoslavije. Uklanjanje spomenika uvek je pokušaj brisanja, prikrivanja i na taj način prekrajanja slike prošlosti. U javnom prostoru se istorija stalno problematizuje, preispituje, ali problem predstavlaju pokušaji njenog falanfikovavьa. U društvima dijaloga- i spomenici su u međusobnoj diskusiji, čak i kada promovišu različite sisteme vrednosti. Kontra-spomenici i intervencije u prostoru koje ih kontekstualizuju, mogu na različite načine da problematizuju disonantnu prošlost. Spomenik postaje nevidljiv van sistema vrednosti koji je gradio, ali on upravo tada postaje svojevrsno svedočanstvo promena, koje su pak jedini preduslov trajanja.
Šta se događa posle pada Berlinskog zida, kada je nestao hladni rat?
Nove političke realnosti, nastale u Evropi posle 1989, uticale su na promenu javnog prostora u postsocijalističkim zemnjama. Spomenici podizani posle 1945. godine, kao i svi simboli koji su promovisali ideje jednakosti i klasnog identiteta, uništavani su, premeštani, banalizovani, čime je nova stvarnost izgrađivana u snažnom opozitu, odnosno u negaciji socijalizma.
Spomenici nikada nisu samo materijalizacija sećanja na događaje i ličnosti iz prošlosti, veh pre svega snažan konstitutivni element sadašnjice u kojoj nastaju. Oni „uprostoravaju“ ideologiju i politiku i predstavljaju mizanscen društvenih i ideoloških promena.
Spomenici su i vojnička groblja i kosturnice? Da li su i logori svojevrsni spomenici 20, veka?
Kao i spomenici podizani na centralnim trgovima i ulicama, mesta sahranjivanja vojnika i stratišta na kojima su vršene masovne egzekucije civila na periferijama naselja, predstavljaju mesta snažnog simboličkog kapitala koji osmišljava smrt i rat. Groblja i kosturnice, kao i spomen-parkovi predstavljaju najsnažnije istorijske opomene potomcima, ali, nažalost, u vremenima političkih zloupotreba istorije i mesta sa kojih se poziva na osvetu i na nove sukobe.
I prostori logora su „mesta sećanja“. Iako danas postoje različita viđenja načina muzealizacije prostora nekadašnjih logora, utemeljena upravo u strahu od političkih manipulacija, smatram da oni svojim postojanjem i podsećanjem na užase prošlosti predstavlaju snažnu branu od relativizacija koje završavaju u negacionizmu.
Autor: Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
