POETIČKA BELEŠKA
Pesme u kojima se ton privatnosti izrazom razvija i probija do precizne pesničke slike i objektivnog prizora, suština je ciklusa ovih pesama. U pesmama pak, gde prizori i lirski tonovi dosežu neporecivo egzistencijalan smisao ljubavi, nastupa suočavanje sa fenomenom Neznane drage kao vrhuncem i ponorom tenzije poetičkog iskustva. Otuda je preovlađujuća grupa pesama, tematski i tonski u celosti emotivna i ljubavna. Ponegde sa posvetama likovima i bićima iz pune stvarnosti; u simbolima lirske intime („Zanos”, „U oku”, „Ta svilena ruka”, „Još uvek”, „Otkriće”, „Sa dna dugačkog bolničkog hodnika”, „Sediš blistava”, „Zavese tog pogleda”); naglašeno urbana („Od Vasine do Slavije”, „Bez odbrane”, „Ljubavni upiti”, „Dugonoga”, „Po gradu neznano kom”); tragički arhetipska („Da li, ili?”, „Ljubavna oda”, „Kasno je”), kao i mitska („Gde je Atlantida?”, „Bez reči”) ili lirski onirična („Letnji topčiderski tramvaj”) i metafizička („U čijem snu?”…).
Kroz cikluse ovog rukopisa pesnik je ne uvek, ali često i primetno odustajao od visokog eliotovskog načéla o pesničkoj bezličnosti koja stremi zahtevu da u težnji ka univerzalnom u poeziji, lirsko ja često ili sasvim bude odvojeno od pesničkog ja. Ostaje pak, da to načélo, u manjoj ili većoj meri, vidimo i kod najvećih pesnika 20 veka, od Kavafija, Jejtsa, Rilkea, Paunda i Bena do Klodela, Persa, Odna, Martoa, Mervina ili Hjuza, kao što vidimo i kod velikih naših (Pavlović, Popa, Hristić, I. V. Lalić).
M. M.
