U pesmama i kraćim poemama zbirke U kostreti tiho se oglašava staložen, ali već opravdano rezigniran glas čoveka koji spokojno prepušta mački svoj obrok, sa strahopoštovanjem cupka dete, nespokojno gleda kroz nevine dečije naočare i hodi tragom njihovih malih stopala ne bi li se približio duhovnom idealu i ublažio tragična odstupanja zatečenog sveta od promisli njegovog neimara. Taj Jovićev apartni lirski junak epifanijski pronalazi poeziju u osmehu gluvoneme žene, ostvarenje pravednosti u majčinom položaju tela tokom sna, a milost Božju u jaslama. On osluškuje gust šumski saobraćaj, putanje guštera ili puža, osvrće se za svakim, pa i prividno najneznatnijim oblikom života, vrednujući ga više od vlastitog i ne želeći da ga na bilo koji način povredi ili osujeti jer usavršenim duhovnim vidom u njemu prepoznaje signale i znakove uzvišenog prisustva. Otkrivši nam svoju bezazlenu dečiju prirodu i hristijanizovani osećaj stvari, pita se da li zbog naših postupaka i načina institucionalizacije vere „Bog je logoraš zapleten u bodljikavu žicu“? Bivajući u neprestanom duhovnom usavršavanju, on svedoči o dobrobiti odricanja, vrline i kroćenju ega koji se u našoj savremenosti poprilično rasplamteo. Ne slučajno, on je naslovom simbolički već obavijen grubim materijalom kao što je kostret. Njegovoj doslednoj antropološkoj zabrinutosti ne promiče ni univerzalno znamenje štake, kao ljudskog pomagala, koji ne mogu izbeći ni vinovnici naše epohe. Zatiče i mnoga lica smrti, pa čitaocu podnosi lirski izveštaj o svojim projekcijama koje ovaj fenomen pomeraju duž kontemplativne krivulje bez stabilnog ontičkog odredišta. Tako daje osobeni filosofski opis i prošlih i anticipiranih smrti, s obe strane naše egzistencije, usput shvativši da „misao o smrti uvijek nađe način da se ubaci u vidno polje“. Međutim, njegovom vidnom polju nameće se i da je cement, koji ima kohezivnu ulogu cementa u građevinskom procesu, ekvivalentan ljubavi kao glavnom sastojku života koji sve povezuje. Jović izbrušenim stihovima i veristički uverljivo oblikovanim i upečatljivim pesničkim slikama uprozoruje blagodati i nemani života u njegovoj elementarnosti i rudimentarnosti.
Jana Aleksić
